Србија је у магли. У густој, непрозирној, сипљивој магли завршила је прошлу годину и
таква ју је дочекала и у овој тек наступајућој. Симболика? Не! Пре бих рекао реалност.
Огледало политике. А, она ма колико бежали од ње, ниподаштавали је и гадили је се, ипак
кључна и свобухватна дисциплина која уређује целокупни живот народа. Мрачна, хладна
и страшна дисциплина којом само хероји могу достојно да се баве, остале претвара у
свиње, хрчке и гњиде.
Магла се не може анализама развејати, већ само светлошћу. Зато ћу пред вас изнети три
светиљке којима ћу покушати осветлити власт, протестанте и дати одговор шта ми
родољуби да радимо:
- Издаја Косова од стране власти за последицу има губитак онтолошке основе и
разлога за постојање српске нације, што неминовно доводи до растакања исте и
претварања у недостојну био – масу. Директна последица губитка бића и
духовности значи непостојања морала а то за последицу има да смо шампиони у
корупцији и да су наши природни ресурси на изволте као у јавној кући, чак и горе
од тога јер немамо ни макроа који ће да заштити право на физичко постојање него
хоће да нас затру. Међутим, још горе од тога је ментално труљење нације! Сви ти
процеси трају јако дуго али су у овој напредњачкој ери дошли до врхунца. Сада у
реалном времену у медијским наступима, председника и његових сатрапа видимо
сушење мозга, обесмишљавања логике, уништавање Смисла.. Видимо процес
претварања народа у бесловесну масу. - Због свега тога али и због конкретног злочина који се десио у Новом Саду један део
народа се побунио. Рекло би се са разлогом јер пад надстрешнице није само
трагедија губитка петнаест живота то је пад нашег друштва. Па ипак, ти протести
иако оправдани па и органски (просто је људски тако реаговати) нису и спонтани.
Док се нису појавиле студентске блокаде они су били под организацијом опозиције
која је и овог пута показала да игра дупли пас са ражимом те да је спаринг партнер
истог. Студентски протести су нешто друго. Они су по први пут задали озбиљан
ударац режиму од којег је постао „гроги“. Међутим постоје бројни индикатори који
нам казују да студенти имају помагаче. Довољно је приметити дизајнерску
уједначеност која се врхуни у „Мјафт“ крвавој руци, сјајну организованост у виду
пленума (откуд та реч?!) која је од самог старта постојала на свим факултетима где
је било блокаде што само по себи искључује спонатаност. Студенти јесу
интелигентни, што се види и по паролама, речнику и начину односа према власти,
тако да не сумњам да је неко од њих могао да смисли нешто паметно али да је
ишло спонтано онда би тај неко патентирао то на једном месту, на једном
факултету а после би га као пелцер преузели други. Тако се шире иновације. Ово
није тако функционисало већ као шема, образац, модел а то по дефиницији
искључује спонтаност. Међутим, органски гледано, чисто људски, то заиста јесу
млади људи, да не будем патетичан па кажем неискварени, али свакако много
чистији од нас, то је младост која срцем хрли у живот, макар и погрешним путем,
макар и инспирисани ко зна чиме али која је жељна правде, која је жељна да буде
достојансвтена, која неће, да извините да изразу, да се курва, која има емпатију и не
стиди се да је покаже. Због свега тога али и због оног првог разлога сматрам да
бисмо ми – србски родољуби требали да им дамо подршку. - Сад долазимо до најтежег питања како то учинити? Герилски! Велике формације су
пропале – институције и политичке странке су потонуле чак је и сама нација
анестезирана (дуготрајним, рекао бих двовековним радом), што се видело
приликом протеста због издаје Косова и Метохије. Значи остављени смо сами себи
на окупираној територији која је некад била Отаџбина. Прва ствар је имати
победничку свест – ако смо поражени не смемо бити побеђени! Сагледавање
пораза је чак целебно јер се тако побеђује ментално труљење те јасно видимо
стварност која нам очигледно показује да ми немамо своју државу али то не значи
да немамо идеју Отаџбине која је вечна и коју нам не могу одузети и које се само
ми можемо одрећи. То конкретно значи да ми одмах и сад, а требало је колко јуче,
кренемо у борбу против издајника Отаџбине а то значи актуелног режима. Наравно
то јесте улазак у маглу политичке стварности али такође значи и одвезивање од
мртваца. Наиме, садашњи режим је духовни мртвац и производи ментално
труљење нације што је између осталог значило да се представљао као патриотски.
Ми морамо одлучно да стресемо са себе то мртвило и да отворено кажемо – као
што постоје бивши Срби, тако постоје и лажни Срби, који су много гори од бивших
јер производе манипулацију а они су тренутно на власти. То не можемо извести
сами, појединачно, потребно је да се обједињујемо, да се ПРИСРБЉУЈЕМО једни
другима. Нађимо сатруднике, пријатеље из детињства, познанике истомишљенике,
колеге са посла, комшије из краја који су на истој фреквенцији као и ми и заједно
делујмо. СРБ – Србско родољубиво братство из Новог Сада је позив и образац како
то да чинимо.
Преузето са сајта srbnovisad.rs