„Мислиш да се дужност плаши да говори
Кад се моћ клања ласки? Част искреност тражи
Кад владар лудује!“
Шекспир, Краљ Лир
1.
У несумњивом галиматијасу правних и политичких тумачења, издаје државе и отворених лажи, последњи преостали вектор преко којег ћемо посматрати чињенице: „Францусконемачки предлог“ и усмени договор о сагласности имплементације истог из Охрида јесте вектор територијаног интегритета и суверенитета у контексту правног поретка. Овакав приступ поуздано открива више проблемских поља наше (самоскривљене) стварности. Најпре, овај критеријум јасно показује да се у конкретном случају ради о противправном преносу и суверенитета и јурисдикције. На овом месту- на крају процеса, можда је сувишно, али не у потпуности безначајно указати на правни појам „успешно отцепљење“. Под појмом „успешно отцепљење“ се сматра: „прво, пренос суверене или врховне власти са једног скупа државних институција и званичника на други, тек створени скуп, и друго, признање суверенитета државе коју ове новостворене институције представљају, дато од стране других држава и међународних организација…У свим успешним отцепљењима и у појединим покушајима отцепљења, постоји пренос суверених овлашћења са институција и политичких елита матичне државе на институције и политичке елите у новој, отцепљеној држави…овај пренос се може схватити као коначан политички исход процеса отцепљења.“(А. Павковић, П. Радан). У овом контексту је неизоставно подсећање на став Врховног суда САД у интригантном случају Willims v. Bruffy (1877). Реч је о чувеном предмету у коме је Врховни суд САД (након грађанског рата) разматрао питање легалности и правне ваљаности поступка и правних аката сецесионистичке владе:
„Ваљаност његових поступака (мисли се на акте сецесиониста – прим. аутора), усмерених како против матичне државе, тако и против њених грађана или субјеката, у потпуности зависи од његовог крајњег успеха. Ако не успе трајно да се конституише, сви такви поступци ишчезнуће са њим. Ако пак успе, и постане признат, његови поступци сматраће се од почетка његовог постојања поступцима независне државе.“
Последњи догађаји, са аспекта међународног права, данас се могу посматрати само са аспекта последица. Оне се у запрљаном јавном дискурсу појављују као најаве „црвених линија“. Међутим, све наше моралне и територијалне границе, као и црвене линије давно су иза нас. Илустративно је једно опште место из јуриспруденције међународног права на које – узалудно указујемо, а које сведочи и недвосмисленом признању путем једностраног акта, у овом случају у виду изјаве воље. Међународни суд правде је у предмету Nuclear Test case (пресуда од 20.12.1974.године) заузео став да су изјаве учињене erga omnes и закључио да оне производе правне последице:
„Добро је познато да декларације, учињене путем једностраних аката, у вези са правним или фактичким ситуацијама могу да производе правне обавезе. Када је намера државе која чини декларацију да ова треба да обавезује сагласно ономе што је њом речено, ова намера даје декларацији карактер правне обавезе и држава је затим правно обавезана да се понаша сагласно декларацији. Обавеза ове врсте, ако је дата јавно и са намером да се буде обавезан, премда није учињена у контексту међународног преговарања јесте обавезујућа (параграф 43)…нема потребе да изјаве буду адресоване на посебну државу, нити је потребно прихватање од било које државе. Општа природа и карактеристике ових изјава су одлучујући за оцену њихових правних дејстава (параграф 50)…предмети ових изјава су јасни и они су адресовани међународној заједници као целини и Суд сматра да они чине обавезу која има правно дејство (параграф 51).“
Идентични правни ставови присутни су у пракси МСП-а и у предметима: спор око права риболова између Норвешке и Уједињеног краљевства (пресуда из 1951. године), спор око права азила између Кoлумбије и Перуа (пресуда из 1950. године), статус Југозападне Африке (саветодавно мишљење из 1950. године), спор између Етиопије и Либерије против Јужне Африке (пресуда из 1966. године), спор око права пролаза на индијској територији између Португалије и Индије (пресуда из 1960. године), као и у наведеном спору између Новог Зеланда против Француске у вези са нуклеарним пробама (пресуда из 1974. године).
На овом месту ћемо се накратко задржати на једном достигнутом стандарду у области међународног права познатом под називом „ћутање обавезује“. Ово истичемо као куриозитет, јер се ради о случају када међународно право прихвата и прећутно изражавање воље као основ за настајање правних последица (на овом месту значајно је изостанак „протеста“ против кршења међународног права). Али, овај једнострани акт је у контексту наше теме значајан са аспекта нечињења. Јер, изостанак протеста у одређеној чињеничној констелацији може произвести значајне међународноправне последице по пасивну државу. Ево примера: у спору око права риболова између Велике Британије и Норвешке, МСП је одбио британске примедбе истичући да је Велика Британија толерисала постојеће стање још од 1896. године. Суд је још нагласио да неулагање протеста представља врсту саглашавања са фактичким стањем, приближавајући га тако „признању“. Све наведено, указује да се проблем Косова и Метохије, данас може посматрати само са аспекта последица чињења у Бриселу и Охриду, али и нечињења на унутрашњем плану. Било какав простор за деловање према споља је својевољно искључен.
2.
Наредни критеријум односи се на унутрашње стање, као видљиву последицу нечињења. Шта се дешава када процеси у друштву постану тако разарајући да више нема било какве институционалне бране’?
У нашем случају, српска држава се претворила у симулакрум (нема одређене територије, нема државне-јавне власти, само збуњено становништво). Идентичан одговор добијамо и кроз тест: Држава као израз јединства простора и поретка! Дакле, у условима када је творевина урушена деловањем политичке власти и неделовањем државних органа, јасно је да се о дефиницији државе више не може говорити. Тиме је идеја државе доведена до апсурда.
Након Бриселског споразума, Споразума из Вашингтона, Француско немачког предлога и „потврде из Охрида“, држава више нема потенцијала, ни могућности да делегитимизује у међународним односима сецесионистичку власт. У нашем случају, јасно је да су након саглашавања са тзв. Францусконемачким предлогом и саглашавањем са имплементацијом овог предлога, могућности даље делеигитимизације самопроглашених власти на територији Косова и Метохије, сведене на најмању могућу меру.
Али уколико се вратимо увидима Оливије Боа: „Мада држава може све, она ипак не може да шкоди својим конститутивним елементима, дакле сопственој суверености“, јасно је да су процесу делегитимизације изложене власти данашње Србијице. Јер, на територији Србије не могу паралелно егзистирати две власти: власти тзв. Косова и власти Републике Србије (у својим признатим границама). Није само Србија признала тзв. Косово, тзв. Косово урушило је републику Србију. Уосталом, уколико се држимо атрибута – обележја једне државе (територија, становништво, власт, способност ступања у међународне односе), након последњих догађаја „Србијица“ је пристала на губитак најмање три атрибута: неупитност територије, немогућност ступања у међународне односе у погледу целе своје територије и власт која се окренула против свог правног поретка, али и против осталих атрибута сопствене државности укидајући исте.
Једини начин доласка на природноправне позиције – у овом случају позиције које пружа природно право, међународно право и Устав Србије, јесте делигитимизација политичке власти у Србији. Пасивност државних органа јасно указује на прихватање постојања једног поретка који је изнад и ван уставног поретка, а који се представља (или намеће) као оригинаран. Овакво стање подрива Устав и уједно води растакању целокупног правног система. „Францусконемачи споразум“ из Брисела и „Споразум о имплементацији“ из Охрида су отворили – и у томе је њихово фокално значење – својеврстан сукоб између политичке власти и правног поретка. Изоштрен поглед открива да наведени противуставни акти садрже у себи и почетну тачку делегитимизације политичке власти. Наравно врхунац друштва спектакла је да присуствујемо догађају непознатом у историји, у којем држава спроводи државни удар против саме себе. И томе се сви радују! Да поједноставимо: свако ко није осетио правну потребу да у оквиру својих надлежности од државних органа реагује на разарање државе, и предузео конкретне радње на заштити државе налази се у отвореном сукобу са Уставом и законима ове земље.
3.
Даље, последњи чин признања разоткрива нашу стварност која се већ може посматрати са аспекта историјског пораза. Обичан грађанин Србије, одавно је могао да примети зјапећи сукоб који постоји између наших данашњих живота и историјског трајања једног друштва. У том смислу, никада већи сукоб није постајао између свакодневног живота сваког појединца и историјске вертикале трајања једног друштва. Како се дошло до те „неподношљиве лакоће постојања“ посебно је питање и као такво превазилази оквире овог огледа. Али и површан поглед открива размере патологије. А. Тојнби је давно закључио да убиству сваког друштва претходни самоубиство друштва. У нашем случају то се одсликава кроз један крајње неприродан догађај – признање тзв. Косова. Овај чин представља не само противправност, већ у ширем смислу „злочин као резултат грешке у друштву“ (како би рекао А.Тојнби).
Сваки народ има своје успоне и падове, и своје дефинишуће тренутке. Није први, нити последњи пут да трпимо тешке поразе. То је карактеристика сваког историјског народа. Подсетимо се: 1690.година, цео народ креће преко Саве и Дунава, у непознато. У том тренутку, немерљива катастрофа. 1813.година, након пропасти устанка народ стављен је под огањ и мач. 1915.година и Албанска голгота. 1941.године, априлска катастрофа. 1995.године – пад Крајине, крај једне историје. Али нити један од ових пораза није као пораз из марта 2023.године. Штавише, и пад Републике Српске Крајине 1995.године, (насупрот очигледној издаји) у односу на Охрид 2023. године, делује као херојски чин. Мартовска издаја 2023.године, несумњиво да представља срамоту какву нисмо доживели у историји. Пред очима целог света, добровољно и самозадовољно одричемо се једног дела територије, одустајући од државе. Убудуће, свако интонирање химне, полагање заклетве државних органа или официра добија истински карикатуралне размере.
Признање тзв. Републике Косово је најсвеобухватније питање нашег доба. Кроз ово признање, рефлектују се све кризе нашег друштва. И личне и колективне. Социјалне, економске, геополитичке и демократске. Зато остварење овог плана нужно води у тоталитаризам. Не постоји могућност да се овај процес води на демократски начин. Предуслов овог процеса био је претварање државе у симулакрум. У симулакруму је најлакша владавина тоталитаризма и страха. Суспензија правног поретка нужно води суспензији људских права. Отуд и хашшење новинара за „државни удар“, отуд парламент који је претворен у баруштину, отуд и Уставни суд који се плаши своје сенке. Процес признања сецесије државне територије, спроводиће се даљим безакоњем и поништавањем свих људских права. Отприлике као процес удаљавања Брозове ФНР Југославије од претње са истока. Страх, кредити, „земља дембелија“ и Голи Оток.
Пристајањем на прихватање независности тзв. Косова, односно одрицањем од суверенитета, територије и у крајњој линији, од историје, неће се сачувати ни мир, ни достојанство, ни слобода нашег народа. Озбиљнија претња од оне садржане у јаловим изговорима и ћутању лежи у распрострањеној притворности и кукавичлуку да се текући процеси препознају и да се њима супротстави.
Сувишно је и постављати питање: Шта ће бити даље? Будуће догађаје, дочекујемо у самртном ропцу. Без државе. То је узнемиријућа чињеница. Нико није заштићен, нити слободан. Враћамо се на нови почетак. А нови почетак је као и сваки крај – неограничен.
Горан В. Ђорђевић
