Са закладчиком, човеком који је упропастио Кротку, делим неколико заједничких особина, међу којима и ону карактеристичну: напињем се да све мисли саберем у једну тачку! То је мука духу јер и мене, као и њега, пате „те цртице, цртице…“ Али, ако дијагнозу нашег доба морам скупити у једну мисао, забележићу кратко и јасно: победа модерне западне културе је освета Христу због слома многобоштва који, како Гибон верује, заслужује да се сматра јединственим збивањем у историји људског духа.
Сада желим да овај процес „скупљања у тачку“ вратим малко унатраг. А да бих у томе био ефектнији провизорно ћу прихватити концепт Империје који протежирају Хард и Негри. Овде нам ваља знати да је њена основна карактеристика одсуство граница, да она није неки историјски режим настао освајањем, него поредак који ефикасно суспендује историју и тако фиксира стање ствари за вечна времена, као и да предмет њене владавине представља друштвени живот у његовој укупности. Када ово имамо пред очима, лако можемо замислити колико је велика снага тoг патента. Али и овако компонована, она се у једном одломку – по мом мишљењу, најбитнијем – поклапа са изворном симфонијом названом Pax Romana. Ту имам у виду дух верског склада античког света и лакоћу с којом су најразличитији народи поштовали свачије празноверје. Наиме, Запад је усвојио гледиште које се поклапа са раздраганим паганским политеизмом, чије је важно обележје да се не позиционира „против“, него „са“ односно „уз“. Таква лабава и нехатна природа многобоштва је за човека, сведочи нам повест, многоструко лакши терет од тврдоглавог и искључивошћу хендикепираног монотеизма. Свестан тога, Гибон је неутешно жалио због пропасти политеизма, иронично констатујући да су ширење хришћанства обележиле две славне и одлучујуће победе: над образованим и сладострасним грађанима Римског царства и над ратоборним варварима Скитије и Германије који су поткопали Царство и примили веру Римљана.
Овде би можда била примерена напомена да бескомпромисни монотеиста, старозаветни и Христов (дакле, и мој) Бог, сматра да је његово бреме лако, а његов јарам благ: „И шта Господ иште од тебе осим да чиниш што је право и да љубиш милост и да ходиш смерно с Богом својим?“ Овај кратки осврт би остао непотпун без навођења човековог брзог одговора најмилијем Божјем посланику: „Кунем ти се, човек је створен слабији и нижи него што си ти о њему мислио! Може ли он извршити оно што и ти? Поштујући га толико, тиме као да си престао да са њим саосећаш, јер си и сувише много од њега захтевао. Да си га мање поштовао, ти би мање од њега и тражио, а то би било ближе и љубави, јер би његов терет био лакши.“ Још је додао и ово: „Али, срећом, кад си одлазио, ти си ствар предао нама…Што си сад долазио да нам сметаш?…Иди, и не долази више…не долази никако…никада, никада!“
Неопходно је, дакле, увидети да културни образац који повлађује природним склоностима његових приврженика има вишеструко веће изгледе на успех. Докази се виде на сваком кораку, а можда је најбољи пример „hawk tuah“ девојка чији је фриволни и церекањем пропраћени коментар у камеру брзином муње обишао земаљски шар, умножавајући и ширећи само „позитивне“ вибрације. И зато узалуд мој ригидни монотеиста узвикује: „весели се са женом младости своје; нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њезине нека те опијају у свако доба, у љубави њезиној посрћи једнако.“ Јер, овде се такође исувише јасно откривају проблеми које са собом вуче број један. Другим речима, данашњној тачки гледишта више одговара склад атрибута и функција које је у себи успевала да обједини Иштар: била је једнако богиња рата као и љубави, проститутки као и мајки, себе је називала милосрдном куртизаном, некад се показивала као брадато двополно божанство, а понекад као гола жена која нуди своје груди за дојење.
Истина изгледа овако: културни су ратови најважнији ратови, а надмоћност културног модела чије је најбоље отелотворење „hawk tuah“ девојка неоспорна је у садашњем стању наше цивилизације. То што се накнадно испоставило да њена неукусна референца на хедонизам није, као што се испрва мислило, спонтана, него унапред и пажљиво осмишљена и припремљена, само говори о големој животној снази победничког концепта. Моје је мишљење да је за делотворно суочавање са овом културном матрицом неопходно право оружје. Нека ми зато буде дозвољено да ову ствар само на трен погледам с осматрачнице „нације – државе“: отпочињање рата, а потом и његово одржавање, делује као рационалан и можда најбољи потез Русије. Да није ове трауме, „hawk tuah“ алгоритам би полако али сигурно Матушку спустио на колена.
Говорећи о популарним појавама модерне културе изгледа да се опет приближавам Достојевском. Сећам се како је кроз уста једног свог јунака овако прогнозирао: „Али, ево шта ћу вам рећи! Кад би то само могло бити (што, уосталом, према људској природи не може бити), кад би могло бити да сваки од нас опише сав свој живот, али тако до ситница да се не побоји да изнесе не само оно што не сме да каже, и не само оно што се боји да призна и својим најбољим пријатељима него чак и оно што се неки пут боји и самоме себи да призна – тада би се распростро по свету такав смрад да бисмо се сви морали погушити. Ето зашто су, узгред речено, тако добре наше светске условности и правила реда. У њима лежи дубока мисао, не бих рекао морална, већ просто превентивна….“ Коцкарева је срећа, данас видимо, била половична. Људска природа га је демантовала показавши да је способна да свакој јединки омогући да на површину изнесе садржину ускладиштену у најмрачнијем и најдубље похрањеном резервоару њене личности. Достојевски није, а можда није ни могао узети у рачун све потенцијале технолошког напретка: човеку су само требале друштвене мреже (Social media) да би себе приказао у свом крајњем и најогољенијем виду. Али је тај први промашај био нужан услов за главни погодак: преко друштвених медија шири се управо онај смрад о којем је говорио пре сто шездесет година.
Напред описани услови су идеални за успевање велике српске лажи (неспособност да заобиђем српство учиниће овај текст некарактеристично дугачким). Врхунац первертирања у одвећ исквареном јавном животу наступа када ултра издајник устврди да ради искључиво за српску ствар, незаинтересован за интересе Запада или Истока. Наизглед парадоксално делује чињеница да српско становиште – онако како га је у наше доба артикулисао Мило Ломпар, који је уједно и његов најбољи промотер – ужива међу Србљем најмању популарност. Природа тајне која се овде крије проста је: то је једина позиција која подразумева истинску борбу, штавише праву жртву, и која објашњава нашу „последњу стварност“. Данашњи Срби то настоје да избегну, па је некима од њих лакше да се праве како је Вучићево фолклорно родољубље истински национализам, против којег се они боре тобож верујући да би ослобођена ретроградних сила Србија аутоматски постала саставни и равноправни део напредног западног света. Зато шакама притискају очи да случајно не би видели нешто преко тога. У исто време они други, што се шепуре сопственим родољубљем, жмуре на Вучићеву издају а бече се на аутошивинизам првих, везујући за њега све српске невоље. Укратко, сви протагонисти у јавном простору добровољно и прећутно прихватују игру коју је наметнула главна дворска будала, правећи се да не знају да учествују у лакрдијашкој представи. Понашају се у длаку као Гогољев продавац мртвих душа који је спремно прихватио Чичиковљеву фикцију.
Ради се, у ствари, о томе да данашњи Срби симулирање лудости препознају као користан патент и принудан излаз из објективно неугодне ситуације. Канда верују да ће глумећи будале некако избећи невоље. Одсуство резервног положаја – то је у преломним временима неудобна страна удобности српства. „Други наши“, који су у минулим временима отпанули са дрвета српства, у наше доба уживају у благодетима резервног положаја (ново Црногорство, потурице, конвертити у католичанство). Елегантан излаз из мука ношења српског крста уједно је генератор позоришта достојних представа. Тако се у Сплиту јавно излаже тужба против Србије због изазивања Првог светског рата, док муслиманке обележавају дан у који је терориста и злочинац Гаврило Принцип убио њиховог престолонаследника и његову трудну супругу. Ово су лепи примери за тврдњу са почетка текста: обиље хармоније које нуди Империја може бити доступно свакоме, осим тврдоглавима.
У сваком случају, Србадију прави изазови чекају тек кад сву ту маглу рашчисти.
др Исак Давидов
