„Опет видјех под сунцем да није до
брзијех трка, ни рат до храбријех,
ни хљеб до мудријех, ни богатство
до разумнијех, ни добра воља до
вештијех, него да све стоји до времена
и згоде.“
Књига Проповједникова, 9, 11
Данас је лако разумети да је Вучићева издајничка власт од српства направила сметлиште и да представља велику српску срамоту. Ова очигледна дијагноза, међутим, намеће једно радикалније питање: зашто Срби ни после деценије и по жестоких понижења не показују знаке да су способни да зауставе даље пустошење и затирање? Овако формулисано питање садржи једну пресумпцију. У њему се, наиме, претпоставља да је стерилност отпора евидентна, а да су најбољи сведоци те јаловости периодични протести против власти који полако постају редовна кореографија у драми српске пропасти.
Одговор на постављено питање се, по мом мишљењу, крије у духу времена којем се западна цивилизација драговољно препустила. Или прецизније: он лежи у чињеници да савремени западни човек, а ту спада и данашњи Србин, није способан да у вољном ризиковању сопственог живота досегне тачку после које би се тај ризик могао окарактерисати као замена за непосредно самоубиство. Насупрот овој неспособности стоји непрегледан инвентар примера из прошлости који илуструју менталитет свесног жртвовања. Тако Хектор не одбија Ахилов изазов иако је свестан да одлазак на мегдан значи сигурну смрт. А Самсон, омиљени јунак из „Библије за децу“, одводи са собом више Филистеја него што их је за живота побио. Што се тиче средњег века, Жорж Миноа у крупни план ставља витешке турнире, препознајући у њима алгоритам који је ратничка аристократија осмислила као замену за самоубиство. Овде се може додати да су правила многих витешких редова забрањивала бекство, што је имплицитно значило неизбежну смрт. Нама није потребно трагати за другим примерима покрај дивног јуначког чина бесмртног Обилића, који је вођу поганих Агарјана убио сатеравши му мач у грло и утробу:
„Ова мишца једнијем ударом
престол сруши а тартар уздрма.
Паде Милош, чудо витезовах,
жертвом на трон бича свијетскога.
Гордо лежи велики војвода
под кључевима крви благородне,
ка малопред што гордо иђаше,
страшном мишљу прси надутијех,
кроз дивјачне тмуше азијатске,
гутајућ их ватреним очима;
ка малопред што гордо иђаше
к светом гробу бесмртног живота,
презирући људско ништавило
и плетење безумне скупштине.“
Кратко причање о овом менталном обрасцу резимирам прегнатном формулом Јосифа Флафија: „Кукавичлук је исто тако не хтети умрети онда када се мора, као и хтети умрети онда када се не мора.“
Наведена формула не важи за наше доба јер је западни свет креирао систем који, како каже Бодријар, „живи од изузећа смрти и коме је идеал нулта смрт.“ Данашњи западњаци, сажима Џекоби, верују „да је живети за данас, отприлике, најбоље што могу да учине.“ Гомиле су одувек преферирале башкарење у баналностима, па не чуди што су, чим се за то указала прилика, тријумф масовне културе пригрлиле с олакшањем. И то упркос томе што је та култура наметнута одозго и што је учешће руље „ограничено на избор: купити или не купити.“ „Тиранији над духом“ поклонио се и Србин: и најбедније животарење он сада без икаквог зазора претпоставља било каквом идеалу. Ову тврдњу бих могао допуњавати бекрајним бројем исечака из збиље свакодневнице, само када ме гађење које осећам према актуелном схватању доброг живота не би у томе спречавало.
На крају признајем да гнев који испољавам не умањује презир који је усмерен према унутра: из мојих очију теку потоци због неспособности да превалим пут од пера до ножа. Повремено и безуспешно покушавам да утеху нађем у цитату из увертире овог текста.
