Не пропустите

УСТАВНИ ПОРЕДАК У РАЉАМА ПРАВОСУЂА Горан В. Ђорђевић: ПОХВАЛА ДЕМОКРАТИЈИ! Исак Давидов: Хуљо кажи се! Исак Давидов: Неприлике Страхињића Бана Спорт и породица Горан В. Ђорђевић: ПОСТПАТРИОТИЗАМ У СРБИЈИ – ЛЕГЕНДА О ПАДУ

„Ох, бедни свете издајничког гласа,

који си на месту где је мучно и да се збори,

боље да си живео као овчја или козја раса!

                                    Божанствена комедија

И на основу ситних фрагмената – а такав је сретењски протест и оно што се на њега надовезало – понекад је могуће стећи јасну слику о целини. Садашња збрка, какву ни перо најхитријег писара не би стигло да забележи, до краја је разголитила чињеницу да су се Србљи насукали у свету фантазми. Границу између стварности и симулације стварности скоро је немогуће разазнати. На једном сам месту мутацију модерног права објаснио тезом о зеленој смокви без плодова. Јасно је да ова формула сеже и много даље. Јер, пут од једне интерпретације ка другој – послужићу се Баумановим речима – а не пут од грешке ка истини, суштина је нашег времена.

А ево како је било: прво се рушитељ уставног поретка прерушио у његовог чувара. Тако преобучен успео је да убеди полицију да они који се боре за целовитост државе у ствари раде на њеном разбијању. После тога је на сцену изашла Правосудна аждаја, чија сервилност и кукавичлук у односу на власт и бахатост према поданицима не знају ни за какве границе. Зато се не треба чудити што је ова машинерија  направила још један излет у неразумност, прихватила преокренуту логику Ултраиздајника и борце против издаје утамничила.

 

Направићу кратку дигресију. На овом месту, кад се стварност за тренутак показала у својој нагости, још једаред је додирнута тачка на којој се, по мом уверењу, цело друштво морало зауставити. Објаснићу ово са мало речи: лицемерно је у садашњем часу правити конференцију српских интелектуалаца на тему „српско национално питање данас“; скаредно је бринути се – чекајући исход тривијалног судског спора који води професор Ковић – о томе има ли правде у Србији; трагикомично је док се ово догађа давати „завршни поглед“ на уставну реформу правосуђа (иако се судија Мајић, који је то неопрезно учинио, од већине правосудног кадра разликује као што се разликује Парижанка од Паланчанке која се у Паризу обрела)….

Враћам се главном догађају чија су се тумачења почела ројити као снопови светлости из диско топова. Једнима се у протесту против издаје Косова привиђају Вагнер и Путин; други опет, гледајући стварност кроз своја шарена стакла, у протесту препознају лоше режирану представу Режима, трећи тврдо верују да је Ултраиздајник српски националиста и „руски играч“; а сила је оних који су се тако шћућурили у својим скровиштима да им нејасно и мутно изгледа све оно што је у ствари потпуно јасно. У сваком случају, недостатак способности разликовања стварности и привида који се ствара, свеприсутан је и евидентан. Ипак, у мору најгрубљих погрешних закључака особито иритира онај који елементарно и урођено родољубиво осећање третира као ултрадесничарску идеологију. По тој шеми, ултрадесничар је сваки онај који се противи мрвљењу територије своје државе.

Нема сумње да Ултраиздајник поседује сва оруђа да на један вулгаран начин безграничним имитацијама „умножава“ стварност и креира свет илузије по својој мери. Само у таквом свету и могу егзистирати теорије о државном удару, о безбројним лажним атентатима и наводним опасностима које стално вребају. С друге стране, стварна је његова спремност да се на суров начин обрачуна са сваким кога доживљава као противника сопственог издајства. И поред тога што се околности за пружање отпора могу оценити као неповољне, запањујуће је мали број оних који се Ултраиздајнику супротстављају са српског становишта и који заслужују да на њиховом штиту буду угравирани славни стихови: Презрени од Бога и људи су превара и издаја/ Због тога се слика Јасона не износи на сто храбрих људи. Један од ретких који је ту хвалу зарадио, мимо утамничених Дејана Петра Златановића и Дамњана Кнежевића, јесте професор Дејан Мировић чије је часно држање вредно сваког дивљења.

У међувремену, Косово је у својој радионици на раду. Оно је и даље, хтели – не хтели, грдно судилиште и нада закопана у једну гробницу.

                                                                      Др Исак Давидов

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *