„И сјутрадан кад изиђоше из Витаније, огладње.
И видјевши издалека смокву с лишћем, дође не
би ли што нашао на њој; и дошавши к њој ништа
не нађе осим лишћа; јер још не бјеше време смоквама.
И одговарајући Исус рече јој: да отсад од тебе нико
не једе рода довијека. И слушаху ученици његови.“
Марко,11, 13-14.
Наслов овог текста је назив Бодријарове књиге у којој он, грубо говорећи, тријумф симулакрума над реалношћу проглашава савршеним злочином. Ову сам позајмицу учинио под изговором да се ни стварност није сасвим предала и да је са своје стране, додуше у ограниченом временском и просторном оквиру (Србија, 2013 – 2023), приредила један савршен злочин. Ради се о издаји Косова, а учинилац је ултраиздајник Александар Вучић.
Савршеност овог злочина се огледа у томе што је изведен јавно, пред очима целог народа, уз мајсторску неутрализацију свих дрштвених група и појединаца који би се гнусном делу могли супротставити. Овде нема ни простора ни времена, али ни потребе, да се злочин детаљно реконструише. А после синоћњег окупљања испред цркве Светог Марка то ионако и нисам у стању, будући да су ми мисли растрзане а душа изнурена немирима. Зато на папир стављам оно што ми прво дође у главу, не испитујући да ли му је ту најприкладније место или није.
О урушавању институција је толико пута било говора да то није потребно поновљати. Скупштину, која представља народ и једну грану власти, Издајник је оскрнавио и сасвим обесмислио. Судску власт и њене експоненте је до краја подјармио, једне застрашивањем а једне подмићивањем. Тако је радио и у другим сегментима друштва. Јавни дискурс и медије је тако упропастио и загадио да се може говорити само о мери укуса односно неукусности која се у томе испољава. Ушао је у тал са навијачима, који у модерном друштву спектакла нису небитан чинилац. У исто време је са криминалцима закључио уговор који је, као и доктор Фауст, потписао капљицом крви. Више не сматрам да је вредно труда говорити о интелектуалцима, прецизније о такозваној националној интелигенцији, јер је јасније него што је подневна светлост да су од најгоре иловаче направљени. У том смислу је илустративан пример Драгомира Анђелковића и Александра Павића, који су тек после десет година јалових покушаја рационализације издајничке политике увидели докле смо стигли.
Док је то радио Издајник није пропуштао да контаминира све што у српској култури има и најмању вредност. Идеју родољубља је на најгаднији начин компромитовао и омрзао народу. На Мирослављевом јеванђељу се клео на издају, одустајање од националних интереса је трампио за измишљени Дан заставе, растакање српства је замазивао имагинарним српским светом. Очигледно је да његово разарно деловање не циља само садашњост: Издајник претендује да залуђени народ духовно осакати и трајно онеспособи за потенцијално ускрснуће у будућности. Укратко, попљувао је и запишао све што је вредно и узвишено.
Преглед жалосног стања у којем се налазимо завршавам тако што ће камен из Давидове пастирске торбице полетети право на Српску православну цркву. Једино у чему се Патријарх српски и његови епископи угледају на Христа јесте трпељивост у допуштању да им И(з)род удара приушке, да их запљувава и да им се руга пецкајући их трском по глави. У свим осталим плодовима којима је родио овај сој лицемера и окречених гробова осети се квасац фарисејски и наука оних који су Христа разапели. И зато нико не треба да се чуди кад у царству небеском угледа некакву курву, а Методија, игумана хиландарског, како стоји с јарцима са леве стране Христу. Прокурвао се и продао за новац, јер са Издајником дели исту жељу да буду уписани као обновитељи Хиландара. Али, у књигама Христовим пише другачије: „Ето ће вам се оставити ваша кућа пуста“.
За крај ћу довршити цитат из увертире овог текста: „И ујутру пролазећи видјеше смокву где се посушила из корјена“ (Марко, 11,20).
Др Исак Давидов
