Не пропустите

Исак Давидов: СРПСКА ПОСЛА Дејан Перишић: УЛАЗАК У МАГЛУ Исак Давидов ОД ПЕРА ДО НОЖА: ПОХВАЛА ДОБРОВОЉНОЈ СМРТИ Достојевски, „hawk tuah“ култура и велика српска лаж ПРОСТОРНО ОГРАНИЧЕНИ ГЕНОЦИД – критички осврт на пресуду Међународног суда правде из 2007.године ТРАГОМ СМРТИ И ЖИВОТА: ТОНИ МОНТАНО -ПРИЧА О ПАНКУ ЗА ГЕНЕРАЦИЈУ КОЈА ЈЕ ПРОПУСТИЛА ПАНК

Данас у српским земљама не може бити веће увреде од оне којом се други означава као неко ко на било који начин ради у корист интереса ултра издајника Александра Вучића. Лајав колико и брзоплет, Небојша Вукановић ме је осудио баш за такву нискост, аподиктички устврдивши да „Вучић, Додик и Порфирије оснивају Српски пут као одговор на Удружење Српски глас професора Мила Ломпара и Дејана Мировића“. Кратко после тога огласио се и Бранко Драгаш и хитрим скоком у 7533. годину, из птичије перспективе, маркирао догматске недоследности у начелима која је Српски пут обзнанио јавности.

Пошто ће се подозривост, сумњичења и оптужбе попут ових умножавати као делићи снега око грудве која се котрља, ваљало би, барем у крупним цртама, објаснити како ствари заиста стоје. Лако може бити да се на српском путу неће одмаћи ни корак, а врло је вероватно да његови пројектанти никада неће установити организацију и успоставити кохезију које су нужан услов за учинковито деловање. Драге воље признајем и то да се може основано приговорити да у поворци која најављује покрет има и „слепих путника“. Али је све то неизбежна последица свеопштег метежа у јавном животу и неминовног комешања у интелектуалним круговима, а не некаквог прецизног плана Ултраиздајника и његових саучесника и помагача. Пакосно сиктање да је исцртавање српског пута намерно темпирано да буде клип у точковима машини чије ће стављање у погон коначно спасити смртно рањено Српство, хула је на искрена родољубива осећања велике већине потписника, а највећма на добронамеран труд професора Зорана Чворовића који целим бићем верује да спас Отаџбине јесте највиши закон.

На овом месту спремно потврђујем и то да поштујем резоновање које у Српском гласу професора Ломпара препознаје ону одлучну силу која ће променити српску политичку сцену и наше успавано племе пренути из сна. Ако је заиста тако, први ћу чистог и радосног срца, по угледу на пророка Јеремију (који је свом опоненту, док је овај јеврејском народу предвиђао надолазећу срећу, помирљиво узвратио „нека буде тако“ и отишао својим путем), ускликнути „амин“ и такође отићи својим путем. Међутим, постоје објективне околности које спречавају да се горње резоновање прихвати без поговора. Јер, детиње је наивно веровати да је довољно објавити да професор Ломпар оснива удружење па да се „све долине повисе, и све се горе и брегови слегну, и што је криво да постане право, а неравна места буду равна.“ Најава јесте затресла горе, али ево је већ скоро цео месец и није се родило ништа. Зато би и чекатељи Годоа требали имати малко више разумевања за оне родољубе који нису достигли стрпљивост будистичких монаха или ону воајерску фокусираност дечака из филма „Малена“, па су почели да раде „на своју руку“. Мени се, на пример, понекад дешава да ми, док идем за овцама, на ум долазе српске несреће и чудовишне Издајникове гнусобе, после чега махинално и без оправданог разлога, већ од саме немоћи и очаја, ударим штапом свог пулина Живу. Тек онако, да нешто урадим.

Има једна анегдота која најживљим бојама осликава српска патриотска посла. Када се једном приликом враћао са важног састанка српских родољуба Срђан Фуртула је био до те мере разочаран, да је свратио у прву кафану и ту остао све док се није прописно накитио силовитим пићем. Док је после тражио пут до куће угледао је просторије некакве педерске организације и у излогу плакат са најавом неке од активности којом се ова изопаченост афирмише, све са апелом да се потпомогне одржавање тог културног догађаја. Ушао је унутра и донирао износ од стотину евра, односно сав свој новчани иметак, само зато што му се то у том тренутку учинило смисленије од догађаја који је пун горчине претходно напустио. Педери су му се поштено одужили стављањем његовог имена на списак спонзора и издавањем захвалнице.

Па опет, ако и само ако би нам „као почеоник међу очима“ стајало гесло да је спас Отаџбине највиши закон, лако и брзо би се све те речице и брзаци улили у корито једне моћне реке.

У Новом Саду, 15.01.2025. године

Др Исак Давидов

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *