Не пропустите

ПРОСТОРНО ОГРАНИЧЕНИ ГЕНОЦИД – критички осврт на пресуду Међународног суда правде из 2007.године ТРАГОМ СМРТИ И ЖИВОТА: ТОНИ МОНТАНО -ПРИЧА О ПАНКУ ЗА ГЕНЕРАЦИЈУ КОЈА ЈЕ ПРОПУСТИЛА ПАНК “СРПСКИ ПЛАН“ – СЛОБОДАН ЕРИЋ УСТАВНИ ПОРЕДАК У РАЉАМА ПРАВОСУЂА Горан В. Ђорђевић: ПОХВАЛА ДЕМОКРАТИЈИ! Исак Давидов: Хуљо кажи се!

Одлазак Велибора Миљковића, односно Тонија Монтане, пружио је прилику за једну реминисценцију. Подсећање на сазревање и стасавање. На општу адолесценцију, али ту се не задржава. Овај осврт  омогућава једно феноменолошко преиспитивање популарне културе у Србији, тих 80-тих година, и касније  90-тих, када се популарна култура суочила са једном реалном историјом. И дала своје одговоре! То се мора признати!

Превише млад за панк период Тонија Монтане и „Радост Европе“, и превише рад за рокабили фазу Велибора Миљковића, признајем да – иако жанровски утопљен и уживљен у андерграунд музику тог доба, са великим задовољством сам прихватио сладуњаве обраде рокабили и панк стандарда које је тако надмено сервирао Тони Монтано. И то, како је неко већ записао „човек са панк ставом за генерацију која је пропустила панк“. Јер ко не препознаје рокабили у основи панка није разумео ни The Clash, ни Секс пистолсе, ни Кремпс, све до Booz and glory и свих панкера и скинс хедса овог света. И признајем да су пар концерата, остали заувек записани у сећању и доживљајима младалачке адолесценције (морам поменути да ме је на једном наступу у Нишу, након мог добацивања „хеј шугави, шугави“, чак и частио пивом). Свакако да је субјективност овог текста, заснована најпре на атмосфери личног окружења у којем сам пребивао крајем 80-тих година. Школска дворишта, хаустори и улица. И сваки дан је био авантура, сазнање и простор за јуначење. Али, сва та неоромантика коју је гласно и радосно нудио тинејџерима (изласци, журке, „скидање мрака“, однос према мангупима, ауторитетима, улична свакодневница) очекивано је привукла пажњу читаве генерације која је стасавала. Сама чињеница да је на сцену, уморну од класичног рока и осталих деривата из 70-тих, али и од новог таласа који се у то време већ претворио у пуки хедонизам, унео рокабили романтику и панк побуну, обезбедио је себи место у срцима средњошколаца. Мало пре тога, Партибрејкерси објављују свој проглас и било је јасно да је улица проговорила.

Само ауторство и креативност Тонија Монтане, сведено на убацивање осмишљених мангупских текстова у познате панк и рокабили стандарде нама нису сметали. Јер и обраде познатих стандарда имају велику, можда и пресудну улогу у спуштању популарне културе у свакодневни живот. Штавише, ти текстови су често били бољи од оригинала. У томе је за генерације које су тек стасавале на улици био без премца. Као за неколико генерација пре, Душан Прелевић.

У свом том неоромантизму било је и бунтовништва. Очекивано и нужно. Против естаблишмента, који се већ рушио у својој декаденцији, немоћи и лажи, против примитивизма и малограђанштине. Касније, када су се облаци распада Брозове земље дембелије надвили над нама, спремно је заузео своју позицију. „У миру против рата – у рату уз свој народ“ – како је говорио Михиз, још један од важних уличних типова свог доба.

Данас, ма како то наивно изгледало опус Тонија Монтане заиста делује као заборављени приручник за мангупе – почетнике. Уосталом, то је била атмосфера у Србији крајем 80-тих. Са друге стране, утисак је да је због превеликог препуштања тој поетици и романтизму, цела генерација неспремно дочекала 90-те године. На сву срећу, на сцену су већ ступили нови хероји панк и постпанк културе.

Зато је прича о Тонију Монтани, односно Велибору Миљковићу, београдском панкеру са јужне пруге, једна  посебна прича о одрастању и старењу, о успонима и падовима. Треба је са захвалношћу и радошћу поменути! И понављати је !

У Нишу, 27.05.2024.године                                                                  Горан В. Ђорђевић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *