У овим су данима српски јавни простор испуниле „дебеле дескрипције“ на тему како се Србадија има поставити у рату који се води између Запада и Русије. Из тог врта мишљења закрченог бујањем варијантности, које порађа унутаркултуралну поларизацију и сукоб вредносних перспектива, као непосредан повод за редове који следе изабрао сам Видовданско обраћање истакнутих српских интелектуалаца. Мој разлог је овај. Ради се о људима од којих неки искрено пате због жалосног општег стања српске нације, али и о ауторитетима од којих део народа који још није одсечен од националне традиције очекује, макар и у клици, одговор на замршено српско питање.
Из предоченог обраћања излази да аутори ако не последњу, а оно најчвршћу брану пропадању изнуреног српства препознају у Српској православној цркви. Када је лествица очекивања подигнута високо као у претходном пасусу, разочарење у понуђено решење је неизбежно. Колико ја разумем, ово обраћање пре представља крик очајних душа него проспект каквог смисленог деловања. Покушаћу да ово укратко објасним.
Становиште које се заснива на прекомерном ослањању на Цркву има големи недостатак јер из вида губи антихришћански карактер целокупног нашег живота. Оно такође превиђа бројност и снагу, а можда чак и само постојање табора оних које супротни пол означава као „другосрбијанце“, „аутошовинсте“ и „случајне Србе“ запоседнуте злодухом „самопорицања“. Пристајање Срба на распад СФРЈ по замисли Запада, драговољно прихватање да се републике – па и покрајине – трансформишу у нове државе, учествовање у стварању нових идентитета, нација, језика и писама, усвајање западног културног обрасца с клицањем душе која је најзад нашла спас – то је за „наше друге“ био једини пут за освајање раја. Логично је што они актуелну ситуацију изазвану конфронтацијом Запада са Русијом доживљавају као поновљену прилику која се не сме пропустити. Њихову би тезу, барем као могућност, морали узети у разматрање и српски родољуби.
Даље, понуђени концепт отпора односно оживљавања српства почива на слабашној нади да ће Црква, која се већ показала као поуздан партнер издајничког режима, одједном смоћи снаге да и Издајника и себе одговори од издаје. Трагикомично је резоновање које довољан разлог за такав преокрет препознаје у запомагању очајне групе интелектуалаца. Од тог посла нема ништа, јер овај народ нема ко да поведе. Усудићу се да актуелно стање нације опишем речима које сам истргао из уста пророка Михеја: „видео сам сав народ Израиљев разасут по планинама као овце које немају пастира, јер рече Господ: ови немају господара, нека се врати свако својој кући с миром“ (2 Днев. 18, 16). Уздање у црквене старешине – посегнућу за још једном библијском сликом – јесте као ослањање на „штап од трске сломљене, на који ако се ко наслони ући ће му у руку и пробошће је“ (2 Цар. 18,21).
Да би евентуалне литије дале резултате мора претходно постојати жива вера тврдоглавих занесењака срчаног духа који су спремни на жртву. А тога у садашњој црквеној структури, као и међу широким масама, нема. Упоређивање са успешним црногорским литијама представља материјал који би изискивао многе странице да се размрси. Зато сам приморан да ствар дрско и грубо вулгаризујем представљајући је овако: шта је заједничко издајнику Вучићу, Поглавару свештеничком и водећим српским интелектуалцима Милу Ломпару и Кости Чавошком? Тачан одговор гласи: ниједан од споменутих не верује „у Бога који интелектуално и осећајно комуницира са човечанством тј. у Бога коме се човек може молити очекујући одговор“ (Аријел Рот, Наука открива Бога). Пошто данас преовлађује став да човек, да би био научник, мора остати слободан од религије, а како последња двојица представљају врсне научнике, закључак овог силогизма не подлеже сумњи. Што се тиче првог двојца, у праву је одувек важило правило да се општепознате чињенице не доказују.
Погађам да су потписници овог обраћања изабрали Видовдан зато што се ради о значајном датуму, а они држе да је и само њихово саопштење такво. Међутим, већ је површан и расејан поглед довољан да би се увидело да ово малокрвно обраћање не само што не припада реду догађаја које је изнедрио Видовдан, него да их чак оживљава у некаквом карикатуралном виду. Учињени позив није – казано Честертоновим речима – зов трубе који ће узбуркати срце и ради којег ћеш се оденути у злато и профиру“. Али се зато савршено слаже са општом бедом која чини позадину слике.
Пошто сам отровне стрелице из тобоца критике испалио на своје ауторитете, ред је да изнесем и сопствено мишљење. Оно гласи да се српство налази на последњој низбрдици (баш онако како низбрдицу доживљавају Лаза Костић и Мило Ломпар), после које ће га Запад коначно „усисати“ у своје „координате“. Докле год не дотакнемо подножје илузорно је надати се било каквом повратку на вишу зараван. Осмелићу се да предвидим да ће се међу Србљем неизоставно створити рукавци отпора који ће једини пут „спасења“ препознати у враћању доброј старој традицији одласка у хајдуке, односно у њеном савременом појавном облику који тлачитељи означавају термином тероризам. „Чим што мало“ – вели писац – „он у гору“. А настаће време, ако већ и није, кад ће се опет констатовати „да је дошла коса до бруса. Кипело, кипело, па прекипело“ – саопштава романописац који је великом Србину Николи Тесли посветио успомене на горске цареве. Иначе, тероризам је сложен концепт ослобађања који заслужује дужну пажњу, као и стручну анализу. Овде ћу само рећи да је неоправдано на лошем гласу јер су угњетени народи прихватили (о њему) наратив угњетавача. Штавише, овај концепт борбе није супростављен хришћанству: Христово распеће и васкрсење представља савршени терористички акт. Како схватити ово: „ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане, ако ли умре много рода роди“, или пак ово: „јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је.“ О Христу још поуздано могу рећи да није симпатисао паметњаковиће (Мат. 11, 25-26), трговце (Мат. 21, 12 -13), конформисте ( Јован,12, 42), а ни оне који нит’ су студени нити су врући (Откр. 3, 15-16). Сви такви ће, били прави или криви, једног дана бити легитимна мета горских вукова.
На Видовдан 2022.године
Нови Сад Др Исак Давидов
