Сећам се догађаја из „злих“ 90-тих. У Београду је боравио један од еврохуманиста, познати манекен нововековног хуманизма, један од многих који су тако радо користили светска ратишта као модну писту. Наишавши на уличну изложбу слика о страдању Срба у Источној Босни, кратко се задржао гледајући потресна сведочанства. На питање новинара шта мисли о масовним злочинима над прекодринским Србима, кратко је уз сардански осмех одговорио: „Да, тужно је кад се људи убијају!“. Хипокризија која је врцала на све стране изазивала је осећај стида и великог понижења.
У недељу, током најновијих ванредних парламентарних избора у Србији огласио се амбасадор САД Кристофер Хил оцењујући да је увек „добар дан када грађани користе демократско и уставно право да гласају и да је било лепо видети редове људи који на биралиштима изражавају своју вољу“, те да они са 14 тимова прате гласање грађана Србије.
Исти сардански осмех, али овог пута у служби демократије!
Свакако да само наивни и злонамерни верују у љубав ка непатвореном изражавању народне воље, или демократији уопште, која долази од креатора свих крвавих геополитичких процеса у свету. Тако је и Србијица суочена са озбиљним похвалама демократским процесима који се ваљају по улицама и рушевинама институција. Али, како то бива, увек је корисно загледати се у суштину „похвала демократији“.
Наведена изјава као сенка, лепо одсликава стање демократије. Колонијални управник Србије, са елитама које га прате, не признају постојање једног претходног питања. Питање које иде испред демократије. Сам појам и суштина демократских избора у друштву не може се посматрати одвојено од стања једног друштва у тренутку. Демократија живи у оквирима једног правног поретка. Та веза је неодвојива и вечита, рекли би. Јер без правног поретка нема демократије, осим формалне демократије, која правни поредак увек претвара у инструментаријум, потом и у хаос и безвлашће.
Кад се демократија сведе на пуку форму (макар она била и деклараторни изабрани начин вршења власти), таква демократија се претвара најпре у љуштуру, а онда и у своју супротност. Није било давно, када је једна странка демократију искористила као средство за укидање демократије. Али те 1948.године, у питању је био опстанак на власти, који и данас питање опстанка Србије држи у стању упита. Сличне похвале „демократији“ бројне су – још од времена референдумског одбацивања Лисабонског устава од стране већег броја земаља ЕУ, неприхватања демократског изјашњавања на „исландском референдуму“ или прихватањем проглашења независности Косова, те познатог референдумског изјашњавања о промени Устава у Северној Македонији. Након свих ових догађаја, насупрот исказаном општем ставу, следиле су похвале елитама које су поступале против изражене воље народа, у виду похвале демократији. Исход ових похвала знао цео свет!
У данашњој Србији, једину константу представљају изборни процеси, који се одвијају под будним оком светске (и домаће) жандармерије. На другој страни је оптерећујућа чињеница да је демократија у Србији у жестоком спору са стварношћу. Од протеклих избора од којих није прошла ни година, Србија се претворила у лошије место за живот. Француско немачки споразум о признању Косова, општа криминализација друштва, фијаско у Бањској, довољан су разлог да се загледамо у суштину онога што се у Србијици данас назива – демократија. Формална демократија се претворила у једну димну завесу испод које се не виде признање Косова и масовна убиства у Србији. И у том водвиљу са осмехом учествују готово сви делатници на политичкој сцени – препоручени на NDI семинарима, париским поткровљима или винским баловима, на челу са суштинским управником Србије и његових 14 тимова.
Данас, непрекинути низ предизборних кампања (сведене искључиво на дефамацију политичких противника), изборни процеси, и преговори око састава нове-старе владе, трајног стања реформи правосудног система и система образовања, представљају највећег непријатеља демократије. Избори се смењују на траци, али нити један од погубних процеса није заустављен, нити успорен. Видљиви су али опет непрепознатљиви једино морални пад и свеопшта уздржаност. Отуд и фрапантно питање једног гимназијалца о којем сведочим: „Како је могуће да наш народ од Момчила Гаврића- најмлађег наредника на свету, дође до најмлађег масовног убице на свету?“
Оно што домаћи протагонисти демократског сазревања не желе да прихвате представља опште место политикологије и политичке историје. Демократија у друштву је аутохтон процес. Као ослобођење или уједињење народа. Апсолутна вредност – рекли би романтичари. Међутим, Србијица је модерност схватила као предају територије и суверенитета. Тако је и демократија као недоношче избачена из живота једног друштва. Наш јавни дискурс који је вероватно на најнижим гранама још од времена Првог Српског устанка, одличан је постамент за водвиљ у којем смо само наизглед главни глумци. Бриселским споразумом урушен је правни поредак, тиме и сваки потенцијал за непатворену демократију и саму идеју владавине права. Сада – употребићу синтагму Слободана Рељића, уживамо у „колонијалној демократији“. Отуд и 14 тимова за праћење демократских избора, отприлике колико имају јединица у Бондстилу.
Потпуна је илузија да ће се у нашем друштву у (само)наметнутој колонијалној демократији остварити било који од националних и државних циљева. Српско друштво мора са оно мало преосталног достојанства – којег у српском политичком естаблишменту нема ни у траговима, са хладним презиром да одбаци сваку похвалу колонијалне демократије која нам се нуди као најбољи од свих светова. У супротном похвала демократији претвара се у похвалу лудости!
Др Горан В. Ђорђевић
