Не пропустите

ПРОСТОРНО ОГРАНИЧЕНИ ГЕНОЦИД – критички осврт на пресуду Међународног суда правде из 2007.године ТРАГОМ СМРТИ И ЖИВОТА: ТОНИ МОНТАНО -ПРИЧА О ПАНКУ ЗА ГЕНЕРАЦИЈУ КОЈА ЈЕ ПРОПУСТИЛА ПАНК “СРПСКИ ПЛАН“ – СЛОБОДАН ЕРИЋ УСТАВНИ ПОРЕДАК У РАЉАМА ПРАВОСУЂА Горан В. Ђорђевић: ПОХВАЛА ДЕМОКРАТИЈИ! Исак Давидов: Хуљо кажи се!

„Жалосно је врло било,

Кад је јадно Правосуђе

Примајући новце туђе

Кућу своју запалило“

Овако је било: прво је до мене стигла вест о анонимном – а отвореном писму „судија који и даље верују у етички кодекс“, да бих кратко потом, случајно набасавши на један стари савет који препоручује да писати треба тако да се меланхолик насмеје а весељак буде још веселији, гласно узвикнуо: „дедер овамо Српског Херакла!“ Срећнији читалац већ зна да је то име типичног српског судије којег сам приликом представљања публици описао следећим Гогољевим речима: он се боји да се на њега не управи дубоко проницљив поглед, он се боји да свој проницљив поглед на штогод управи, он воли да, не мислећи, преко свега прелети очима. Истом приликом сам, као другу важну особину,  истакао његову склоност да верује да громове пушта извршна власт, а не Јупитер.

Сада, кад ово зна, маштовитијем читаоцу неће бити тешко да замисли ковитлац немира који је у Херакловом спарушеном духу произвела запосвест да јавно иступи против јавног деловања судије Мајића. Да је солиднијег општег знања и тананијег смисла за иронију, њему би можда у тој жалосној збрци на ум дошли Костићеви стихови:  „две се у мени побише силе“. Пошто то није случај, само Бог зна како су ови немири заиста изгледали. „Али“ – замериће ми они упућенији – „Српски Херакле је твој јунак, којем дугујеш много, па би морао више знати о мислима које су му се тада котрљале по глави.“ Од ове примедбе одбранићу се овако: нико се не може увући у душу човеку – а то је признао чак и велики Гогољ – и дознати све његове мисли. Осим тога, нећу тајити да ми је Херакле дојадио, да ме се његове унутрашње трзавице нимало не тичу и да ми је у садашњем тренутку једино важно то што је овим изнуђеним и анонимним истрчавањем још једаред потврдио исправност мишљења које о њему имам.

Анонимност је, дакле, главни разлог због којег сам, бар накратко, наново упрегао Херакла. Како ми је познато да је против ружног манира анонимног јавног иступања надахнуто говорио Шопенхауер, својој лењости ћу удовољити узимањем слободе да се на овом месту послужим његовом шкрињом и из ње узмем на зајам оно што ми за ову прилику треба. Он каже, и ја понављам за њим, да само закукуљени и замумуљени ниткови нападају људе који светом иду отворена чела. Ко анонимно полемише – прича он даље –  тај зацело намерава преварити публику и некажњено дирнути у туђу част. Ове своје увиде писац додатно подупире позивањем на Русоов ауторитет који је у предговору једне књиге написао да сваки частан човек ставља име под оно што пише. Зато би, исправно резонује Шопенхауер, сваки анонимни иступ требало пропратити епитетима као што су „кукавна анонимна хуља ту и ту“ или „онај закукуљени анонимни нитков у оном часопису“ итд. А сами анонимни критичари, уместо што употребљавају реч „Ми“, требало би – по његовом, а и мом мишљењу – да овако за себе говоре: моја бедна маленкост, моја кукавна поган, моја закукуљена некомпетентност, моје сићушно подлаштво итд. Анонимност је – закључује Шопенхауер – литерарно подлаштво коме би заузврат требало довикнути: „Нећеш ли да признаш оно што говориш против људи, онда зачепи губицу!“ И увек гласно додати: Хуљо, кажи се!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *