У данима невоље, руга и срама, какви са осматрачнице српског становишта изгледају ови наши, посипање пепелом и облачење у кострет делују као промишљенији избор од као жуква сувог и неплодног брбљања. И зато се, будући слаб да суморну стварност преокренем, постиђено препуштам древном рецепту кроз који се лична немоћ и туга спајају изливене у савршену легуру. Али је срце, како је проницљиво приметио Јеремија пророк, „пријеварно више свега и опако“, па се човеку деси да се и у тренуцима најдубље жалости ведро осмехне. Управо то ми се догодило кад сам на сајту НСПМ прочитао текст професора Орловића Има ли те Страхињићу Бане?
Увод налаже да пре него што одем даље признам читаоцу зашто сам текст пропратио благим смешком. Осетим бескрајну симпатију према сваком примеру у којем зацакли формула која тврди да се крупни и изоштрени увиди могу извући и из малих делова стварности. Вредност једне слике – сажето је приметио неко – не зависи од величине сликарског платна. Отуда веселост у којој сте ме затекли. У сићушни иверак наше реалности (Орловићев чланак) јасно су се утиснуле црте садашњег изобличеног и унакаженог српског лица. И у томе се састоји једина вредност професорове анализе.
Ваља напоменути да је у целој ствари најнеобичније то што наслов текста не стоји ни у каквој вези са његовом садржином. Шта исконско јунаштво Бановић Страхиње има заједничко са млаћењем празне сламе, безначајним тандара – мандара наклапањем и целом том позорницом на којој звоњава лакрдијашких прапораца заглушује звоњаву звона? Нема сумње, ништа. Заиста је тешко одгонетнути како се такав јунак обрео у тако незгодном положају. Једно могуће објашњење јесте да је напросто реч о фатуму, злом удесу Страхињића Бана, који је склоност баксузлуку испољио још кад је његова верна љуба одбегла за Турчина. А може бити да је разлог још баналнији и да лежи у неопрезном покушају да се на озбиљну тему учини успешан каламбур (што захтева више тананости које, испоставило се, професору мањка).
Обзнанићу још једну тајну свог срца: српског интелектуалца, особито оног такозване патриотске оријентицаије, волим да пецнем у свакој прилици. Да се не ради само о обести мог срца сведок је и овај „нит’ се шије, нит’ се пара“ текст. У камари речи, за коју Бајрон тврди да се у реторици назива преливање шупљег у празно, могуће је наћи замршене анализе које превазилазе и мудровања једног Зенона, али се не може чути ни реч о Ултраиздајниковој продаји Космета. Кунем ти се, доброћудни читаоче, данас је лакше ухватити лава за гриву него српског патриотског интелектуалца за реч.
Прокрустова пракса истезања и скраћивања гостију не мора нужно представљати лош метод, иако је, наглашавањем његовог разбојничког карактера а забашуривањем да и гостију има свакојаких, изашла на рђав глас. Зато ћу се одважити да у контексту свог текста мало „скратим“ стаситог Орловића, а развучем патуљастог Кнеза Бабовића и тако их, на професорово запрепашћење, учиним једнакима. То радим само зато што се питање „Има ли те Страхињићу Бане“, с обзиром на оно што знамо о Бановић Страхињи и о ономе што се данас догађа на Косову и са Косовом, ни по чему не разликује од јавног позива који је убоги Кнез Бабовић учинио кандидатима за новог Гаврила Принципа.
Што се тиче саме садржине чланка, оцена би се могла збити у Фаустов вапај: „Шта стекох, луда, од науке те? / Знам само оно што знао сам и пре.“ Нешто опширније, и за толико заједљивије објашњење оваквих текстова може се пронаћи у оштроумној опасци овејаног закерала Шопенхауера: писац који жели да осигура трајну пажњу публике мора или написати нешто што ће имати трајне вредности или увек мора писати нешто ново које ће, управо из тог разлога, излазити све рђавије. Или у стиху: „Хоћу ли да колико толико останем горе, / Онда треба да пишем сваког ручка.“
Овом приликом ћу још објаснити одговор на питање из наслова професоровог текста (будући да је тачан одговор „нема“ сваком очигледан). Томе је крив, ко други, него дух времена. У време када је овај српски соко бритком сабљом махао још је видљив био одблесак Душанове силе, а сећање на јуначке победе претходника било је свеже и широко раширено. Доба у којем Србљем влада ултра издајник, који у сотонином маниру не убија само тело српства него уништава и његов дух, није у стању да изнедри јунака какав је био Страхин Бан. Продубићу паралелу, по опробаној шеми, једном библијском сликом. Четрдесет дана застопце, свако јутро и вече, чувени Филистејин из Гата је понижавао духом и вером раслабљене Израиљце, све дотле док се јеврејској војсци није прикључило једно самоуверено чобанче. А у тој осрамоћеној војсци стајали су тада Авенир, Јоав, Ависај и други храбри јунаци који су, с плимом оптимизма која се дизала после најпознатијег двобоја, у наредним годинама предузели веће подвиге и од овог Давидовог. Према томе, да Србадији наново витештвом прса набрецају потребно је најпре зауставити котрљање низ ову последњу низбрдицу. А то се може учинити само ослобађањем од ултра издајника Вучића и његових страних тутора.
