Растем у Висину
Ширим руке
У Ширину
Кореним се у дубину
Као Крст[1]
Јаков, Андреј, Никола, Новак – низ лепих имена, познатих или ће тек бити позната. А сабрана су у овај низ и поређана хронолошким редом од најмлађег до најстаријег, јер их све заједно и сваког понаособ, спаја и карактерише нешто што зовемо – породица. И сви су у својим породицама пили Живу воду Љубави; и то од првог мајчиног миловања и налажења уточишта на њеним грудима.
Ту мајчину и небеску Љубав освежавану Живом водом, могуће је осетити и добити само у породици и у Евхаристијској заједници са Господом.
Прва двојица, Јаков и Андреј, међу којима је разлика у два академска корака, наступали су недавно у Нишу на Музичком едикту, фестивалу хорске духовне музике, који постаје традиција и обележје овога града. Прве вечери овог музичог фестивала, заједнички натуп су имали Филхармонија из Скопља и комбиновани хор са преко 100 певача, уз сјајне солисте. За клавиром је био Андреј Цинцаревић, а све је водио и објединио својом диригентском палицом Хаџи Јаков Милутиновић. Сви заједно а нарочито Андреј и Јаков, коме је ово био завршни дипломски испит, приредили су заиста леп музички доживљај.[2]
Уз тај леп доживљај неодољиво се појављује слика њихових породица и путева, не само њихових, којима се хода а познаје их само Господ. Сусревши се на истом путу обојица сведоче о значају породице. Андреј, син из свештеничке породице креће, мало неочекивано за оне који гледају са стране, ка музици. Јаков, условно речено син из спортске породице, опет за оне са стране, креће ка музици. Очигледно, љубав родитеља и њихових мајки, пре свега, уклања родитељске жеље и маштања и „пушта“ своју децу да иду путевима које су изабрали, а то нису ни пут свештеника нити пут тенисера.
О Николи Јокићу и Новаку Ђоковићу није потребна никаква преамбула, нарочито не опширна. Довољно је рећи да су најбољи спортисти на свету, који стално померају границе могућег, које су они или други спортисти поставили. И они су, као Јаков и Андреј, жеђ гасили Живом водом и на мајчиним грудима налазили мир и спокој. Одрастајући стасавали су у људе достојне својих родитеља и своје православне српске вере. И сада, као најбољи међу најбољима, попевши се на врх спортске пирамиде, знају ко су и шта су. Породица им је оаза мира и спокоја, а зарад материјалног нису се одрекли духовног. Иако је спорт којим се професионално баве, Никола кошарком, а Новак тенисом, машина која производи материјалисте и индивидуалисте, њих двојица су остали личности, духовне и светле које оком виде а ухом чују. Радују се другоме, и у тој радости утврђују своју личност. А њихове породице, уже и шире, ту су за њих, али и они су ту за своје породице.
И управо та хармонија чије је извориште у породици – смета свима, па и спорту. То је трн у нози нових светских елита и предмет сталних разматрања њихових агенди, почевши од оне са бројем 21 па све до оних већих бројева, као што су (20)30, (20)45, и тако редом. У свима њима продица је на истакнутом месту – и њихова брига како да је разоре.
Таква „брига“ за породицу изискује стално креирање нових и допуну, модификацију старих метода деловања. Оне се допуњују и условно могу да се поделе на оне грубе – директне, и оне фине – мекане, софистициране. У грубе би могли да убројимо све оне „параде поноса“ са свим пратећим манифестацијама, као и бројне законе који су директно усмерени ка разарању породице. А у мекане – пре свих, могу да се истакну холивудизација и ТВ окупација медијског простора. Зато не треба да нас изненађују ТВ серије, контакт програми, разни текстови у медијима. У том таласу софистицираног деловања на свест младих људи, пише се сада и о мамама (у том контексту је, за сада, дозвољена употреба те речи), и истиче да мама треба да буде добро, а не да буде добра. Јер, тек када је мама добро она може да буде и добра. Али иза ове, са становишта материјалистичког индивидуализма коректног става, крије се погубна идеја – тата (?) мора да помогне мами да буде добро, а ако је потребно мама треба да се удаљи од детета, јер је њено добро изнад добра свога детета. О љубави, давању, (самопо)жртвовању, нема ни речи.
Насупрот њима, ови млади људи и њихове породице сведоче да и у најсуровијим професионалним условима, који су нешто што се подразумева у спорту, (па и уметности), човек може да остане Човек, достојан свога имена, породице, вере. Њих четворица као да иду за речима Хомера, који је устима брижног оца саветовао сина, јунака: Увек да најбољи будеш и одличан између других, да не срамотиш лозу отаца својих.
И ови наши јунаци не срамоте лозу и образ отаца својих. Свој его – препуштају Божјој руци, а агон на коме се заснива спорт, па и уметност, артикулишу и смештају у Богочовечанске оквире. Иако могу, не иду за Надчовеком већ следе пут Свечовека, и то по цени највећих одрицања.
Никола и Новак су то већ делима својим показали. Да су пристали на услове светских спортских елита, одавно би били уздигнути на ниво Божанства, а овако морају да преживе и хапшења, као Новак, недавно у Аустралији, и свакаква друга оспоравања и неправде.
Новаку не вреди ова најновиј славна 23 победа – јер је физички супериорнији у односу на противнике, што није фер по новом бон тону неког „филозофа“. Други предлаже нову вредносну категорију која неће одредити највећег тенисера свих вемена (ГОАТ), већ најбољег тенисера свих времена (БОАТ): да им се не увреде њихови миљеници чијим венама тече плава крв. На све то Новак не реагује, а на новинарско питање: како је бити сам на врху спортске пирамиде?, одговара – нисам сам, самном је Бог, моја породица, пријатељи, мој народ. И управо то сазнање о саборности, заједници и породици трасирало је његов пут до нивоа на коме се постаје ГОАТ.
Никола, такође, не може да буде најбољи. Не помаже Шампионски прстен – јер нема извајану мускулатуру, не може да скочи, боја коже му није некако како треба, а и није ред да буде бољи од неких „наших“, односно њихових које су већ прогласили за набоље. Изјављује да му кошарка није на првом месту, већ породица. Чак и у градској слављеничкој поворци, организованој у част његовог клуба који је најбољу у најбољој кошаркашкој лиги, попут сокола коме, иако ватра обухвата крила, брани своје најмилије. И његова супруга, дете из избегличке колоне, коју су пројектовали и подржали наши сурови пријатељи (Св. владика Николај Велимировић), примером показује како се чува своје дете. Шта је за мајку, и оца, ударац једном лименком по глави (које су бацили еуфорични и дрогирани навијачи), ако је њено чедо неповређено. То је делом потврда Солжењицинових речи, када је говорио о поимању слободе у различитим цивилизацијама, па је навео да је слобода за православног човека – самостешњење и саможртвовање себе ради другог. Таква, права породица смета обезбоженом свету и зато и Никола не може да буде највећи.
Знају ови млади људи, и као да нам поручују, да је породица множина, баш као и она множина у нашој молитви Господњој, или када се молимо Тројици у Јединици и Једноме у Тројици. Зато и може да се Корени у дубину, као Крст.
Због тога породице сметају и треба их разорити, а онај усклик римског сенатора да – Картагину треба разорити, сада замењују агенде светских „елита“.
Неће успети, захваљујући (и) овим младим људима.
[1] Извели су: Фантазија за клавир и оркестар у це-молу, оп. 80 Лудвиг В. Бетовен, здружен наступ хорова, солиста и оркестра.
[1] Стихови које је потписао Момчило, као коментар испод текста Новак Ђоковић у функцији дневне политике, који је портал Стање ствари пренео из Печата, број 763, 26.5.2023.
Ненад Живановић
