Не пропустите

ПРОСТОРНО ОГРАНИЧЕНИ ГЕНОЦИД – критички осврт на пресуду Међународног суда правде из 2007.године ТРАГОМ СМРТИ И ЖИВОТА: ТОНИ МОНТАНО -ПРИЧА О ПАНКУ ЗА ГЕНЕРАЦИЈУ КОЈА ЈЕ ПРОПУСТИЛА ПАНК “СРПСКИ ПЛАН“ – СЛОБОДАН ЕРИЋ УСТАВНИ ПОРЕДАК У РАЉАМА ПРАВОСУЂА Горан В. Ђорђевић: ПОХВАЛА ДЕМОКРАТИЈИ! Исак Давидов: Хуљо кажи се!

У овом тексту критику усмеравам на српске интелектуалце који себе доживљавају као патриотску интелигенцију. Дозвољено је запитати се зашто у овим беспомоћним годинама бацати камен на српске родољубе. Зар на сваком кораку не штрче прикладније мете? Нека се одговори: то је зато што они својим загрљајем даве истинско родољубље. Моја је оптужба изливена од тврдње да се неопростива кривица тзв. патриотских интелектуалаца састоји у томе што су – неки са умишљајем, а неки из нехата – српство преселили у метаверзум. Овако се зове, саопштавам слабије заинтересованима за напредак информационих технологија, виртуелни свет у којем се стварни људи преко својих аватара могу кретати, дружити и стицати имовину. Имагинарни свет је у интеракцији са стварношћу, поготово са финансијским системима, пошто је и у метаверзуму главна врлина знати паре „наплатити“. Тако на неким дигиталним пратформама, особито оним за које су интересовање исказале познате светске личности, цене виртуелних плацева вртоглаво скачу. Ето на какав је „терен“ измештена непрестана борба за српство и Косово, а то су урадили управо они који тврде да им је до српства и Косова највише стало. Према томе, епохални изум најумнијих српских родољуба састоји се у томе да све оно што на Косову у стварности поклонимо/предамо Арбанасима, аутомоматски стичемо у метаверзуму  добијањем имагинарне тапије и забијањем тробојке у виртуелни „камен земље Србије“.

Вратићу се корак унатраг. Не може се одрећи да су српској историји одавно познати случајеви појављивања појединаца или група које – како вели Вук Караџић – и само име народно омрзну. Тога има и данас, и о тој појави се не може говорити са симпатијама. Али посматрано из тренутне позиције тј. са последње низбрдице по којој се српство котрља, усмеравање целокупне пажње на „токсичну бестидност наше случајносрпске елите“ (С. Антонић) делује потпуно депласирано. Полако постаје превазиђено и само јадиковање на актуелну власт, чија је кривица за српску несрећу двоструко већа. Јер, када бих опширно описивао све што је овај режим чинио у претходних десет година, читалац би имао разлога да каже да је овај текст непристојан. Нашли су кола – каже пословица – преврнута на једну страну а они су их преврнули на другу.  У сваком случају, ова је власт одавно бацила кајасе и показала се цела каква је – издајничка.

А како тзв. патриотски интелектуалци реагују на такав призор? На првом месту се труде да умртве перцепцију простог народа. Њихове теме и аргументација само су јефтина декорација и празна форма у којој нема никакве суштине. Оно чиме се размећу није ништа друго него лажни изглед родољубља и спољни премаз неискреног патриотизма. А све ово нам испоручију док се без предаха боре против некаквог измишљеног непријатеља који није власт а који, по њиховом сведочењу, има натприродне моћи. Један уверљив пример онога о чему говорим представља Ковићева сада већ епска битка – и све што ју је пратило – за радно место која је завршена тако што је и професор „легао на руду“. Бестидна прослава Ковићеве победе против тог замишљеног непријатеља („духа самопорицања“ који опседа српске универзитете) егземпларна је по свом кукавичком скретању погледа са главне ствари и давању обичним догађајима дубљи смисао који не постоји. Изгубили смо Газиводе, ал’ смо добили Ковића на универзитету; изгубили смо суверенитет на северу Косова, али нашу децу има ко да учи шта значи Косово (у метаверзуму). Крпећи и зашивајући – казано Бајроновим речником – час овде, час онде, ови несрећници су у свом јадном занату присвојили чувене стихове: „иако си турска/Вучићева придворица, ал’ си опет наша перјаница“. Сличних примера је безброј и њима је, у ствари, попуњена суморна збиља наше свакодневнице. А ако се неко једног дана на њих буде освртао кратко ће их дефинисати као сажетак људског јада.

Пошто немам прикладнији завршетак, нека то буду плачне рећи Одисејевог сина Телемаха: „Гозба се ниже за гозбом: они нам кољу говеда и ситну стоку, пију вино и немилице нам троше благо, а нема оног који би томе несносном стању учинио крај! Ја сам не могу да учиним ништа против толико њих, а ви ни прстом да мрднете! Хајде, раздрмајте се најзад!“ Једино чега се плашим јесте да ми се узврати опаском коју је љутити Мент упутио Одисејевом сину.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *